Vaša korpa je trenutno prazna.

Probaj

Bebe razlikuju dobro i loše

Ovaj primitivni moral deli neke slične karakteristike sa životinjskim ponašanjem. "Bebeća" dobrota nam pokazuje da smo obdareni moralnošću, a ne samo sa intuicijom, a da se moral kasnije razvija. Moral je urođen i ima evolutivno poreklo, tvrdi nam Pol Blum u svom naučnom delu Samo bebe: Poreklo dobra i zla, koje uzdiže beskrajnu dobrotu beba...

Da li postoji urođeni moral kod beba?

Moral je urođen i ima evolutivno poreklo, tvrdi nam Pol Blum u svom naučnom delu Samo bebe: Poreklo dobra i zla, koje uzdiže beskrajnu dobrotu beba.

Priređena je lutkarska predstava za tromesečne bebe i tokom nje se činilo da su one uspevale da razlikuju dobre momke od loših, gledajući u one lutke koje se ponašaju „dobro“ duže. Kada napune šest meseci, bebe posežu za dobrim momcima, a do svog prvog rođendana kažnjavaju loše momke tako što im oduzimaju poslastice, uz to da ih neke čak i udaraju.

Moral ili njegovi začeci, nam izgleda dolazi toliko duboko usađen da već bebe mogu da razlikuju dobro od lošeg. Ovo je samo jezgro knjige Pola Bluma, Samo bebe. Blum koji je profesor psihologije na Univerzitetu Jejl osuđuje doktrinu po kojoj se ljudi rađaju kao prazne moralne table kazujući da „posedujemo urođeni i univerzalni moral“.

Njegova knjiga je poslednja koja izaziva naučne osnove moralnosti. A Blom je kao ozbiljan „igrač“ sprovođenjem nekih od najznačajnijih eksperimenata na ovom polju, uključujući i istraživanje sa lutkarskom predstavom čini se bliži nego iko pravom odgovoru. Na živopisan i pristupačan način se uvek osvrtao i na istraživanja vezana za odrasle jedinke iz različitih društava, uključujući i postojeće plemenske zajednice lovaca i sakupljača. I obara na zemlju i moralne tvrdnje filosofije i religije, argumentujući da razumemo kako je „nemoralna sila prirodne selekcije“ u nas instalirala temelje moralnih misli i dela.

Dok je „ljubaznost prema svom bližnjem“ jedna „evolutivna nedoumica“ za Bluma, on je sagledavao tokom svog rada i mnoge različite teorije koje bi mogle dati odgovor na to kako se univerzalni moral razvio. Na primer, Darvin je predložio selekciju grupa, po kojoj su kooperativne osobine bujale onda kada je grupa jedinki delila isti cilj, time nadjačavajući nekooperativne grupe. No, u tome postoji i jedan problem: samo jedna sebična jedinka je dovoljna da pokvari grupu. Stoga se javila i jedna alternativna teorija koja je predložila da dobro pobeđuje kada dobri ljudi kažnjavaju loše.

Pak, postoji i mračnija strana ove evolutivne staze. Čini se da bebeća moralna velikodušnost postoji kao usklađena i sa određenom dozom uskogrudosti, na šta je ukazalo istraživanje da i bebe favorizuju ono što im je poznato. Čak i kada su stare manje od tri dana, na primer, bebe usklađuju ritam sisanja ka mirnijem ukoliko slušaju priču koju im čita njihova majka – ali ne i onda kada im je čita nepoznata osoba. Takođe razvijaju i sklonost ka onome što im je najbliže: kavkazoidne bebe više vole kavkazoidna lica, etiopljanske bebe više vole etiopljanska lica. Što će reći i da u šarolikim zajednicama bebe ne pokazuju preferenciju lica po osnovu rase.

Ali kako to Blum kaže, istraživanja sprovedena tokom kasnijeg detinjstva pokazuju da se ne rađamo kao rasisti. Uprkos istraživanju koje se bavilo preferencijom lica na osnovu rase, jer do naše treće godine rasa ne predstavlja nikakav faktor u izboru partnera za igru. Kasnije, rasizam se izrodi kao posledica određenih okolnosti, verovatno se razvija kao usputni produkt koji počiva na našim tendencijama da se povezujemo sa rođacima ili drugim koalicijama. Blum glede toga ima sjajan primer, kako lako nastaju te koalicije „onim protiv nas“. Davne 1954. godine socijalni psiholozi Muzafer Šerif i Henri Tajfel su podelili dečake u jednom letnjem kampu u Robers Kejvu u Oklahomi, na dve grupe koje su same sebe nazvale Orlovima i Zvečarkama. Svi dečaci su bili belci, iz porodica srednje klase i starosti deset godina. Obe grupe nisu znale za postojanje one druge grupe tokom prve idilične nedelje letovanja.

Ali tik pre nego što će grupe uspostaviti kontakt, grupama je rečeno za postojanje one druge i Šerif je čuo kako pripadnici svake od njih izgovaraju rasističke komentare o onoj drugoj. Jednom kada su se srele, oprezni animozitet je eskalirao sve do pojave krađe i uništavanja imovine. Jedino je pojava pretećeg problema uspela da zbliži ove dve grupe.

Ovo zvuči loše, skoro pa zlo, ali istina je da se moramo dublje zagledati u poreklo zla. Ukoliko bebe imaju urođeni moral, zašto i kada se neke od njih „preobrate“? Ako imamo „ugrađeni“ moral, kako je moguće to porušiti i izgraditi nešto drugo u nama?

I da li je „dobro ponašanje“ beba ista stvar što je moral odraslih? Verovatno ne. Ovaj primitivni moral deli neke slične karakteristike sa životinjskim ponašanjem koje Blum pominje, u kom šimpanze i pacovi izgleda pokazuju saosećanje. Bebeća dobrota nam pokazuje da smo obdareni moralnošću, a ne samo sa intuicijom koju neki psiholozi tvrde da imamo – a da se moral kasnije razvija. Blum ističe da je ključni deo onoga što čini moral odraslog čoveka ono što počiva na našem „izuzetnom kapacitetu razuma“. I izgleda da ćemo i o njemu u budućnosti mnogo više morati pričati.